Buka oko kurikuluma

Autorka: Ljiljana Levkov

„Ljudi, je li ovo moguće?!“

Ovim rečima je neočekivani i čudesan preokret u jednoj davno odigranoj sportskoj utakmici, ne skrivajući emocije, propratio komentator koji potiče sa istih prostora sa kojih i skorašnje vesti o okupljanjima i protestima pod sloganom „Hrvatska može bolje“: Protesti u Zagrebu i celoj Hrvatskoj za reformu obrazovanja (Politika), Hiljade ljudi na ulicama (Blic), Hrvatska na nogama zbog reforme obrazovanja (alo.rs), Protesti podrške reformi školstva (balkans.aljazzera) i sl. 

Zaista, da li je moguće da u nekoj zemlji u našoj bilizini narod toliko podržava reformu obrazovanja da je spreman da u to ime izađe na ulice? Naši zapadni susedi pokazuju da jeste. Štaviše, tamo su se naljutili na samu najavu mogućnosti da reforma bude obešena o klin. 

Ukratko rečeno, u Hrvatskoj se traži nastavak reforme obrazovanja, koju ugrožavaju politički pritisci (još uvek ne i konkretni potezi i odluke) nove desničarske vlade čiji ideolozi ne žele modernizaciju zastarelog obrazovnog sistema. Učenici su na protestima objavili da neće više da budu taoci neodgovorne političke elite, a nastavnici da hoće da im iz škola izlaze zaista obrazovana deca, osposobljena i slobodna da samostalno misle, odlučuju i biraju. U proteste su se uključili i roditelji, pa su masovna protestna okupljanja građana u Zagrebu i u mnogim drugim hrvatskim gradovima, čak i ponegde u hrvatskoj dijaspori, održana upravo na međunarodni dan roditelja, 1. juna.

Kako slika na kojoj su škole, nastavnici, učenici, roditelji i veliki deo stručne javnosti na jednoj, a drugi deo javnosti, dobar deo klera i političara na vlasti na drugoj strani, izgleda nama, koji smo sa ove strane Save i Dunava?

Sigurno je da ovu drugu stranu vidimo mnogo jasnije, jer nam se film sa slikama u kojima su glavne (pa i jedine) uloge dodeljene toj strani prikazuje više od deset godina. Film koji bi govorio o ovoj prvoj strani, kod nas još nije snimljen.

Da li to znači da se u Srbiji i nije ništa radilo po pitanju zastarelog, neefikasnog i neuspešnog obrazovanja? O, ne! Radilo se, itekako. Ali… 

Evo, na primer:

Prvog septembra 2003. učenici osnovne škole su krenuli u reformisan prvi razred reformisanog osnovnog obrazovanja. Pripreme za ovaj veliki dan trajale su nekoliko godina. One su, između ostalog, uključile:

• Izradu, donošenje i primenu novih zakona, najpre Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, prvi takve vrste u modernoj istoriji našeg obrazovanja (zvali su ga, s punim pravom, reformski zakon);
• Opšte osnove školskog programa koji je praktično predstavljao okvir nacionalnog kurikuluma jer je povezao osnovno i srednje obrazovanje, izolovane nastavne predmete povezao u pet obrazovnih oblasti, a sadržaje predmeta uskladio preko ciljeva i ishoda definisanih za kraj obrazovnih ciklusa (3 u osnovnom i 1 u srednjem obrazovanju);
  
  
• Posebne osnove školskog programa, u kojima je definisan obrazovni program za svaki razred, usklađen sa ciljevima i ishodima nastave i učenja definisanim za nivo i ciklus obrazovanja (Prosvetni savet Republike Srbije je pre početka primene usvojio Posebne osnove školskog programa za prvi razred, a u toku jeseni 2003. i za drugi i sedmi razred osnovne škole; u pripremi su bili i obrazovni programi za ostale razrede);
  
  
• Pripremu oko 10.000 učitelja i 2.000 nastavnika engleskog jezika za nastavu u reformisanom prvom razredu, kroz dva talasa obuke.

Opšte i Posebne osnove školskog programa, u čijoj izradi je učestvovalo preko 400 nastavnika osnovnih i srednjih škola i univerziteta, bile su oslonjene na prethodno izrađen i na skupovima širom Srbije razmatran dokument o strategiji razvoja kurikuluma. 

A onda je sve zaustavljeno. Zakon o osnovama sistema je, krajem maja 2004. bez ikakve analize rezultata primene, izmenjen tako što su iz njega izbačene sve reformske odredbe, publikacije nastale u trogodišnjem periodu uništene, ljudi koji su učestvovali u reformi smenjivani i profesionalno degradirani, a ne retko prozivani kao izdajnici i strani plaćenici. Sa naslovne strane najstarijeg dnevnog lista u zemlji, nastavnicima je, od strane pomoćnika ministra za razvoj obrazovanja i međunarodnu prosvetnu saradnju poručeno: šta će vam seminari za stručno usavršavanje, svi ste završili fakultete! 

Ulice i trgovi su ostali mirni i prazni. Oni koji su se sekirali, činili su to u sebi, verovatno.

A onda, više od deset godina kasnije, zahvaljujući projektu Razvionica, koji je finansiran sredstvima Evropske unije, opet imamo predlog Okvira nacionalnog kurikuluma, više hiljada moderno obučenih nastavnika, izrađene vodiče i priručnike, škole vežbaonice dodatno opremljene i pripremljene da prime studente nastavničkih fakulteta na toliko potrebnu praksu i ... ništa!

Pozitivan izveštaj Zavoda za vrednovanje obrazovanja i vaspitanja o rezultatima i produktima projekta Razvionica od septembra 2015. miruje na stolu ministra prosvete, zajedno sa još ranije dostavljenim mnoštvom dokumenata koje je projekat imao zadatak da razvije i koje je razvio. Rukovodstvo ministarstva i njegovi spoljni savetnici su od samog početka do samog kraja projekta činili sve da osujete njegovu realizaciju i njegove rezultate. Sada im je sasvim dovoljno da ne čine ništa i oni to čine iz sve snage.

Istini za volju, nedavno je, kako se nezvanično čuje, Nacionalnom prosvetnom savetu na razmatranje dostavljen Okvir nacionalnog kurikuluma. Ali u papirnom obliku (jedan primerak), tako da ne mogu svi članovi da ga pročitaju i prouče. Ali se zato zvanično čuje da se predlaže razdvajanje predmeta OTO i Informatika.

Da li će možda ovo biti dovoljan povod da se, u ime budućnosti i profesije i budućnosti profesije, prosveta najzad pobuni ... ili neće?

Može da se desi da na film u kome glavnu ulogu igraju škole, nastavnici, roditelji, učenici i u kome se, uz gromadnu prošlost, nazire i malo budućnosti, još pričekamo.