Škola kod kuće, roditelji u školi?

Epidemija izazvana virusom covid-19 promenila je naše živote na načine koje pre samo godinu ili dve nismo mogli ni da zamislimo. Čak i kada je počela, očekivali smo da su promene koje je ona donele kratkoročne i da će se za nekoliko nedelja ili meseci sve vratiti na staro. Ipak, više od godinu dana kasnije vidimo da to nije slučaj, što uz mnogo toga drugog podrazumeva velike promene u organizaciji porodičnog života i načinu obrazovanja dece. Obrazovni sistem brzo je odreagovao i uspostavio nastavu na daljinu, što je, uz sve nedostatke, bio najbolji način da se održi kontinuitet procesa učenja i nastave i strukturiše vreme koje su deca silom prilika morala da provode u svojim kućama. Ipak, ovakav vid nastave stavio je roditelje pred nove izazove i dileme, jer su uz sve uloge u obrazovanju svoje dece sada dobili i nove. Uz to, koliko god sistem nastojao da se brzo i što kvalitetnije prilagodi novonastaloj situaciji, podrška roditeljima je potpuno izostala. Obaveze roditelja u vezi sa obrazovanjem dece su preko noći porasle, njihov osećaj odgovornosti takođe, ali su izostavljeni iz sistematske podrške koja bi mogla da odgovori na njihove dileme i nesigurnosti u vezi sa tim šta i kako treba da rade.

Da li treba da sedim sa svojim detetom dok gleda časove na TV? Da li treba ja da hvatam beleške, jer moje dete ne stiže, pa da mu pomognem da ih posle prepiše (i razume)? Kako da motivišem dete da sluša nastavu u kojoj ne može da učestvuje? Kada ćemo raditi domaće zadatke kada smo već proveli pola dana zajedno pred televizorom? Kako ja da mu objasnim ono što nastavnici preko televizije nisu uspeli? Kako da motivišem dete da pored tih časova treba da sedi i za kompjuterom kako bi bilo u kontaktu sa svojim nastavnicima? Kako da učinim da dete redovno izvršava svoje obaveze i formira radne navike kad je sve haotično i nepredvidivo? Kako da na najbolji način strukturišemo vreme za rad tokom dana? I kako da pomognem detetu da preuzme odgovornost za svoje obaveze i osamostali se kad vidim da se teško snalazi? Realno, ni ja se ne snalazim, kako bi ono? A možda samo treba bilo kako da preguramo ovaj period, pa ćemo, kada prođe, razmišljati o ovim pitanjima?

Hajde da se na trenutak vratimo korak unazad na to šta je uloga roditelja u obrazovanju deteta u uobičajenim okolnostima, pa da u odnosu na to razmišljamo o ovoj novoj situaciji. Pre svega, roditelji treba svom detetu da pruže ono što nazivamo obrazovnom podrškom roditelja.

U sklopu te podrške od roditelja se očekuje:

1. da dete pripreme za ono što ga čeka u školi, prenoseći na njega odgovarajuće stavove o obrazovanju i o važnosti obrazovanja,

2. da kod njega još tokom predškolskog perioda izgrađuju odgovarajuće radne navike i da to nastave da rade i nakon što dete krene u školu i

3. da podržavaju dete u aktivnostima učenja koje se odvijaju kod kuće onda kada je detetu to potrebno i u skladu sa tim šta mu je konkretno potrebno.

Ova podrška će nekada podrazumevati da roditelj detetu objasni nešto što ne razume dok radi domaći ili uči, nekada da deluje umirujuće onda kada vidi da je dete frustrirano usled toga što se oseća neuspešno, teško mu je ono što radi ili oseća da je preopterećeno. Od roditelja se ne očekuje da na sebe preuzima detetove obaveze (recimo, da mu pakuje torbu za školu, radi deo zadataka, sedi sa njim dok uči i radi domaći, bez prestanka ga podseća na to šta ima od obaveza i sl.), jer onda dete neće razviti odgovornost za svoje obaveze, već će to prepustiti roditelju.

U ovoj situaciji, kada deca slušaju nastavu na daljinu, roditelji bi trebalo da postupaju na sličan način kao i inače, tj. da slede iste principe koje smo naveli, s tim da će, u zavisnosti od karakteristika samog deteta, možda potreba za nekim vidovima roditeljske podrške biti naglašenija i donekle drugačija.

Dakle, nekoj deci će možda biti potrebno da im roditelji objasne nešto što bi inače bez njih savladali da su u školi, nekoj deci će trebati da im roditelji pomognu sa strukturisanjem dana i raspoređivanjem obaveza, dok će neka deca biti pojačano nervozna (kako zbog cele situacije, tako i zbog toga što im nedostaju drugari, ne prija im ovakav način rada, teže se prilagođavaju promenama i sl.).

U tom smislu su najvažnije dve stvari: da se roditelji uzdrže od toga da, pod teretom ove situacije, preuzimaju na sebe ono što nije njihova odgovornost, kao i da pažljivo osluškuju potrebe dece, koje, kao što vidimo, mogu biti donekle različite od uobičajenih, kada deca idu redovno u školu, te da odgovore na njih. Zadržimo se sada na tim potrebama koje su specifične za situaciju u kojoj smo se našli, kako bismo videli koji su to konkretno načini na koje roditelji na njih mogu i treba da odgovore.

Struktura dana i planiranje. U ovim uslovima, kada nema standardne strukture dana u kojoj je dete deo dana u školi, gde ima jasno izdeljene aktivnosti po časovima, a onda deo dana kada treba da uradi domaći zadatak, može da se desi da (posebno mlađa) deca ne uspevaju da rasporede obaveze sama. To je i generalno veoma čest problem – najčešće ne učimo decu da samostalno organizuju svoje vreme, nego im nudimo već strukturisano vreme i od njih očekujemo da izvršavaju ono što je predviđeno i već osmišljeno. Ipak, sada važnost planiranja i strukturisanja dana postaje još važnija, što je i dobra prilika da im pomognemo da nauče da to sami rade i da postepeno preuzimaju odgovornost za planiranje svog vremena. Preporuka je, dakle, da im ne strukturišemo mi dan, već da sa njima razgovaramo o tome šta sve treba da urade tokom dana (tu mislimo i na školske obaveze – časovi koje slušaju preko interneta ili TV, domaći zadaci, učenje/obnavljanje gradiva; i na druge, vanškolske – spremanje sobe/svojih stvari; pomaganje oko kućnih poslova u skladu sa uzrastom; kao i na pauze za razonodu i odmor), kojim redosledom će to da rade, zbog čega, koliko im je vremena potrebno za koju obavezu/odmor, itd. Kada im pomognemo da rasporede obaveze, sa njima pratimo njihovo ispunjavanje – korisno je da ih zapišemo, grafički predstavimo na način koji je detetu prijemčiv (neka forma rasporeda časova, recimo), kako bi dete moglo redom da označava kako šta od obaveza završi. To će takođe delovati i motivaciono na dete, o čemu ćemo govoriti u nastavku. Pre toga još da napomenemo da je ključno i na kraju dana (ili na početku narednog) sa detetom razgovarati o tome kako su proveli dan, da li su u potpunosti ispunili plan ili im je za neku obavezu bilo potrebno više/manje vremena od planiranog i zbog čega. To će sve detetu pomoći da postepeno postaje svesno različitih faktora vremenske organizacije, što će mu omogućiti da preuzme odgovornost za samostalno planiranje vremena.

Ukoliko želite da saznate kako da pomognete detetu da samostalno organizuje svoj dan, pročitajte OVAJ tekst

Pružanje povratne informacije i motivisanje. Jedna od značajnih izmena u vreme kada se deca školuju na daljinu jeste što je interakcija sa nastavnicima sužena, a time i prilike da dete od njih dobija detaljnu povratnu informaciju o onome što radi, kao i podsticaje da u tome istraje. Upravo je to područje u kome se roditelji neretko osećaju nesigurno – vide da je dete, kako vreme odmiče, sve manje motivisano da uči i radi, a ne znaju šta da preduzmu. Svakom detetu je, tokom rada, potrebno da zna da li je ono što radi dobro ili ne. To je preduslov da bi moglo da uči, ali i da održi motivaciju da nastavi. Važno je da roditelji povremeno sa detetom prođu ono što je do tada uradilo i kažu mu da li ide u dobrom pravcu ili ne, da li treba nešto da promeni u načinu na koji radi, da li je napravilo neku grešku i sl. Pri tome, treba imati u vidu sledeće – iako smo u situacijama kada treba da vrednujemo nečije postignuće nužno usmereni na (ne)tačnost odgovora, odnosno na to da tragamo za greškama, ne preporučuje se da naš komentar bude stalno usmeren samo na to da li je dete pogrešilo ili ne. Iako to jeste veoma važan deo povratne informacije kada neko radi nešto što mu je novo i u čemu je nesiguran, stalno ukazivanje isključivo na greške može da demotiviše dete ili ga ostavi u neznanju kako da bude uspešnije, tj. šta je to konkretno što treba da promeni u načinu na koji je do tada radilo. Zbog toga se preporučuje da detetu kažemo:

1. šta je dobro uradilo;
2. gde je eventualno pogrešilo ili moglo bolje da uradi;
3. kako može da popravi to što treba da popravi;
4. da ga ohrabrimo da ono to može.

Važno je, dakle, da ne propustimo da iskažemo pozitivan stav prema detetovim sposobnostima i veštinama. Uz to, treba da se trudimo da nemamo previsoka očekivanja od deteta i da smatramo da uvek sve mora da bude urađeno bez greške (greške su sastavni deo učenja i savladavanja novih stvari), jer ćemo tako samo povećavati tenziju i zapravo svom detetu odmagati. Na kraju, ono što se savetuje nastavnicima, a u ovoj situaciji posebno i roditeljima, jeste da izbegavamo da poredimo različitu decu, a posebno onda ako je reč o detetu koje je nesigurno, ili nešto sporije napreduje. Poređenje sa drugom, uspešnijom decom, samo će delovati obeshrabrujuće i dete će uvoditi u još veću nesigurnost. Umesto toga, preporuka je da detetovo sadašnje postignuće komentarišemo tako što ćemo ga porediti sa njegovim ranijim postignućem i to iskoristiti kao podsticaj. Recimo, ako je dete frustrirano jer ne uspeva sasvim precizno da oboji nešto, okrenemo njegovu svesku na početak i pokažemo mu kako je ranije bojilo: vidi kako si pre bojio, a koliko sada preciznije bojiš, vidiš kako si ranije prelazio linije i nisi uspevao da popuniš sve delove na crtežu jednako, a vidi kako sad to možeš! Za kraj, važno je da se setimo u kojim situacijama smo mi posebno obeshrabreni da se oko nečega potrudimo – onda kada je cilj vremenski udaljen, kada nam nije sasvim jasno šta se od nas očekuje i kada nismo sigurni da nam je cilj uopšte dostižan (da li mi to možemo da uradimo ili ne). Zbog toga je važno da ako vidimo da dete postaje nemotivisano, obaveze izdelimo na veći broj manjih obaveza, odnosno koraka, jer će tako delovati lakše i brže dostižni i lakše savladivi. Samim tim, pozitivno ćemo delovati na frustraciju koja se uobičajeno javlja u situacijama kada se suočavamo sa nečim što nam je teško, o čemu ćemo govoriti u nastavku.

Delovanje na frustraciju. Svaka situacija učenja nužno podrazumeva da se onaj ko uči suočava sa nečim što još uvek nije savladao, sa nečim što je malo iznad onoga što može samostalno i rutinski da uradi. Samim tim, prirodna pojava i sastavni deo učenja jeste frustracija, nervoza. Ona će se kod neke dece javljati češće i upadljivije, kod druge neće biti toliko upadljiva, ali će svakako postojati. U ovim uslovima, ona iz više razloga može biti i dodatno pojačana. Zbog toga je veoma važno da roditelji dodatno obrate pažnju na znake da je dete frustrirano i pravovremeno reaguju. Kod neke dece ti znaci će biti veoma upadljivi – odustajaće od rada, cepati ono što su uradila, plakati ili odbijati da rade, itd. Druga deca neće tako jasno pokazivati da su frustrirana, pa će se kod njih ta nervoza manifestovati time što će odugovlačiti sa izvršavanjem obaveza, odlagaće ili započinjati pa na pola prekidati, nalaziti izgovore da ne rade zadatke i sl. Važno je da roditelji na ovo ne reaguju strogim disciplinovanjem i da ne tumače to nužno kao „razmaženost“ (iako je jasno da u nekim slučajevima to može biti i to), jer će, ako je reč o nervozi usled teškoća u radu, to onda samo dodatno pogoršati stvari, odnosno doprineti tome da se za učenje i školu vežu loše emocije. Iako smo najčešće usmereni na intelektualne aspekte učenja, emocije su takođe veoma važne i u velikoj meri usmeravaju naš rad i motivaciju da ulažemo trud. Usled toga, preporuka je da roditelji obrate pažnju i da, ako kod deteta prepoznaju znake nervoze, deluju umirujuće i ohrabrujuće, da pokažu da razumeju, da mu kažu da se svi nekad osećamo loše kada nam ono što radimo ne ide glatko, ali da je važno da ne odustajemo i da tražimo pomoć kada se tako osetimo. Ova nervoza, koja, kao što smo rekli, jeste sastavni deo učenja, može biti pojačana usled izolovanosti od vršnjaka, izmenjenog načina školovanja i dodatnih briga i strahova koje deca mogu imati u ovoj neizvesnoj (zdravstvenoj) situaciji. Neka deca otvoreno ispoljavaju strahove od bolesti i smrti bližnjih, neka ne tako direktno, ali je važno da imamo na umu da ova situacija kod dece, baš kao i kod odraslih, izaziva strepnju. Njima čak može biti i teže, jer nemaju razvijene mehanizme da se sa tim brigama nose i umire kada ih preplave negativne emocije. Zbog toga je važno voditi sa njima iskren i otvoren razgovor o samoj situaciji koja nas je sve zatekla nespremne, o načinima da je koliko toliko kontrolišemo i zaštitimo se u meri u kojoj je to moguće. Ne treba da potcenjujemo dečije emocije, misleći da oni ionako ne razumeju do kraja opasnosti koje vrebaju. Možda mlađa deca i ne razumeju, ali to ih ne čini otpornijim na stres, naprotiv, ona veoma dobro osećaju našu brigu i nervozu, a onda ih to što ne razumeju zapravo ne štiti, nego može i pojačati njihovu uznemirenost. Ali tu već dolazimo na teren onoga što roditelji najbolje na svetu i rade – prepoznaju kako se dete oseća i reaguju na to baš onako kako treba!

Autorka: Nevena Buđevac, psihološkinja

Tekstovi "Vodiča za roditelje kroz nastavu na daljinu" deo su projekta „Kvalitetnije i pravednije učenje na daljinu" koji Nacionalna asocijacija roditelja i nastavnika Srbije (NARNS) sprovodi u partnerstvu sa Grupom MOST.