FAQ roditelji

Da li mogu da postanem član?

Možete, ukoliko:

  • Želite da se svako dete u školi oseća prihvaćeno i bezbedno;
  • Smatrate da Vaše dete treba da ide u savremenu školu, gde se poštuju njegova ličnost, mogućnosti, interesovanja, poreklo, porodica i sredina iz koje dolazi;
  • Želite da Vas pitaju za mišljenje o tome šta treba promeniti u obrazovanju i da to mišljenje uvaže;
  • Smatrate da prosvetni radnici i roditelji mogu zajedno da reaguju i utiču na promene u obrazovanju;
  • Mislite da deca sa nekim vidom razvojne smetnje (fizičke, mentalne itd.), opterećena siromaštvom, kulturološki različita (jezik, religija itd.) treba da idu u isto odeljenje zajedno sa svojim vršnjacima;
  • Želite da se borite da sva deca ostvare svoje pravo da se obrazuju i za njihova ostala prava tokom obrazovanja;
  • Smatrate da svako u sistemu obrazovanja treba da bude odgovoran za svoj rad;
  • Želite da vidite suštinske promene u Vašoj lokalnoj zajednici.

Postanite član Inicijative i Nacionalne asocijacije popunjavanjem pristupnog formulara.
Prijavite se ovde »

Članstvo je besplatno, a prijavom dobijate mogućnost da steknete nova znanja i uvide o obrazovanju 21. veka, uključujući domaća i istraživanja stranih autora u oblasti obrazovanja, priliku da se informišete o tome šta rade drugi učesnici u procesu obrazovanja, uspostavite saradnju, razmenite mišljenja, nedoumice i ideje (forumi), postavite pitanja obrazovnim stručnjacima, pokrenete zajedničke akcije i projekte i zajednički konkurišete za sredstva kod donatora.

Da li ja kao roditelj treba da učim sa svojim detetom kod kuće?

Vaša dilema je jedna od najčešćih dilema roditelja čija deca polaze u školu.

Sa jedne strane roditelji se plaše da će, ukoliko budu učili sa detetom, detetu uskratiti mogućnost da bude samostalno i da uči samostalno, a sa druge strane se plaše da će ukoliko ne uče sa detetom ispasti „loši roditelji” koji zanemaruju dete i uskraćuju mu pomoć koju će sigurno druga deca dobiti od svojih roditelja.

U mlađim razredima osnovne škole podrška roditelja procesu učenja treba da se sastoji u tome da se pomogne i da se podrži dete u aktivnostima koje još uvek ne može samostalno da obavlja, budući da neke od sposobnosti i veština potrebnih za te aktivnosti nisu još razvijene. Roditelj treba da pomogne detetu da planira vreme za učenje, da organizuje proces učenja, da razvije strategije uspešnog učenja, da ga podstakne da koristi različite resurse za učenje, da ga podstakne da razmišlja o primenjivosti sadržaja koji se uči i sl. Vaša pomoć može da se sastoji u tome da se trudite da uvek uči u određeno vreme, da ima dovoljno vremena za učenje i da prostor u kojem uči bude što manje ometajući. Sasvim je u redu i da ga „preslišate” pošto na taj način vežba da prezentuje ono što je naučeno, a kroz vaša dodatna pitanja bolje razume ono što je naučio.

Na taj način podrška roditelja nije fokusirana isključivo na konkretne sadržaje učenja, već je usmerena na sam proces učenja. Dete uz pomoć roditelja treba da „nauči da uči”, da razume smisao učenja i iako mu pomognete u tome, videćete kako će se potreba za vašom pomoći smanjivati tokom vremena. Paradoksalno zvuči, ali što mu više ovakve podrške dajete, to će se dečija samostalnost sve više razvijati.

Pitam se, zašto jednostavno ne vratimo školu kakva je bila kad smo je mi učili?

Roditelji, i ne samo oni, često razmišljaju na ovakav način.

Prvo, pred problemima za koje se čini da ih je veoma teško rešiti, prirodno je da se vraćamo na rešenja za koja znamo da su bila dobra. Drugo, uvek se lakše snalazimo u situacijama koje, makar u načelu poznajemo, nego kad o njima nemamo nikakva znanja i iskustva. I najzad, prirodno je da ono što poznajemo doživljavamo kao vrednije nego ono što nam je strano. 

Što se obrazovanja tiče, ipak, ma koliko prirodno, rešenje koje predlažete ne bi bilo dobro. Zašto? Ima mnoštvo razloga, ali ćemo navesti samo neke među onima koji su najznačajniji. 

Obrazovanje se nikad ne odvija u vakumu i ne može se ni razumeti kao da je u vakumu. Ono nije samo sebi svrha i mnogo zavisi od prostora i vremena u kome se odvija i kome je namenjeno. U vremenu u kome živimo mnogo šta se iz osnova promenilo. Informatička revolucija kroz koju još uvek prolazimo i čije posledice još ne možemo u potpunosti ni da sagledamo, bitno je izmenila ulogu škole i smisao školskog učenja. Danas učimo decu koja o svetu znaju neuporedivo više i kojima su informacije o svetu neuporedivo bliže i dostupnije. Pošto ih već imaju ili do njih mogu (relativno) lako da dođu, informacije više nisu okosnica školskog učenja, a predavanje predmetnog gradiva više nije glavni posao nastavnika. U školi se danas ući kako se informacije i znanja koja se na njih oslanjaju povezuju, procenjuju i koriste.

Jedan deo nostalgije koju osećamo za nekadašnjom školom se odnosi na red i disciplinu koje su je krasile. I u tom pogledu su se stvari veoma promenile. Red i disciplina su često bivali začinjeni određenom količinom straha. U vreme dečijih prava i obrazovanja kao dela sveukupnog razvoja osobe, strah nije najpogodniji saveznik. Autoritet ne dolazi od same uloge nastavnika, već iz spremnosti i osposobljenosti nastavnika da sa učenicima ostvari podsticajnu razmenu i saradnju. 

Najzad, uvek je važno čuvati i sačuvati ono najvrednije iz prošlih vremena i to ugrađivati u budućnost. Zato bi bilo dobro da, i kao društvo i kao stručni ili zainteresovani pojedinci, razgovetno prepoznamo šta je ono najvrednije što smo u svom obrazovanju imali i to sačuvamo.

A samo obrazovanje se i u ranijim vremenima stalno menjalo, bilo kroz velike reforme ili niz manjih pomaka.

Zašto se koristi toliko stranih reči kad se govori o obrazovanju? Ponekad izgleda kao da ništa što je savremeno ne može da se kaže na srpskom.

Zaista se često preteruje sa korišćenjem tuđica. Ima mnogo naših reči i izraza koji sasvim odgovaraju tim zvučnim stranim nazivima. Ne mora se npr. govoriti eksterna evaluacija kad naše reči spoljašnje vrednovanje kazuju isto. 

Stvar, međutim, nije uvek tako jednostavna. Ne možemo ovde da navedemo sve primere, ali možemo da skrenemo pažnju da nije svaka upotreba stranih reči neopravdana i neumesna. Podsetimo da se, ne tako davno, školski predmet nije zvao geografija nego zemljopis, ni matematika nego račun.

Nisu to jedini primeri. Reči plan i program (koje, uzgred, ponekad i sami nastavnici pogrešno upotrebljavaju koristeći ih kao sinonime), tako odomaćene u svakodnevnom školskom govoru, uopšte nisu srpske reči, kao što srpske reči nisu ni nazivi velikog broja školskih predmeta. 

U svetu se izuzetno brzo razvija nauka o obrazovanju, koja uspostavlja svoju terminologiju i čija se terminologija koristi na internacionalnom planu. Za jedan njen deo neće moći da se iznađu srpske reči, kao što se već desilo u nizu starijih nauka. Ali to ne znači da ne treba uložiti svaki napor da se, gde god je to moguće, pronađu i u javnom govoru, pisanom i usmenom, koriste srpske reči.

Mrzovolja koju nekad osećamo pred preteranom i nepotrebnom upotrebom stranih izraza ne bi nikako smela da bude razlog da zatvorimo oči i za njihovo značenje i smisao koji, u najvećem broju, označavaju ono što su potrebne i poželjne promene u kvalitetu našeg obrazovanja.

Moja kćerka je šesti razred i već dva puta na početku ovog polugodišta donosi jedinicu. Šta raditi u toj situaciji?

Ovo je večita roditeljska dilema: Ako kaznim dete mogu da izazovem još veći otpor prema učenju, a ako ne odreagujem bojim se da ću poslati pogrešnu poruku da je u redu da se ne uči i da se dobije slaba ocena.

Sledeća dilema je povezana sa prvom: Kako da pošaljem poruku da mi je važno da vidim da dete uči i trudi se, a da ga ne kažnjavam strogo zbog loše ocene?

Postoji nekoliko koraka u rešavanju ovih dilema:

  • Razgovor sa detetom o uzrocima neuspeha – važno je da sa detetom razgovarate i da vidite zbog čega je dobilo slabu ocenu, pošto od toga zavisi akcija koju ćete preduzeti: možda nije dovoljno učilo, možda mu je gradivo bilo preteško, možda nije bilo dovoljno fokusirano tokom testa, možda je brzalo sa odgovorima i sl.
  • Sledeći korak je da se dogovorite o akciji koju treba preduzeti. Ukoliko nije razumelo određeno gradivo, dogovorićete se oko vrste pomoći koja mu je potrebna (dodatni časovi; tutor – odrasla osoba ili vršnjak; preslišavanje i propitivanje kod kuće i sl.); ukoliko nije dovoljno vremena provelo učeći, dogovorićete se oko vremena potrebnog za učenje; ukoliko vam kaže da ga nastavnik mrzi, razgovor usmerite na odgovornost deteta (Šta ti možeš da uradiš da budeš siguran da mu nećeš dati razloga da te negativno oceni?).
  • Sledeći korak je jasno definisanje očekivanja i odgovornosti koju svako od vas ima u procesu poštovanja dogovora (npr. obaveza roditelja je da odvoji vreme za preslišavanje, a obaveza deteta je da više vremena posveti učenju, tj. onoliko vremena koliko je potrebno da dobro razume to o čemu je učilo). 
  • Na kraju je važno da jasno detetu predočite i posledice nepridržavanja dogovora (ako se ponovi slaba ocena, moraćeš da učiš više, a da se manje igraš/igraš igrice/družiš sa drugarima). 
Ćerka nerado radi zadatke iz vrtića. Plašim se da nešto ne propusti, ali i da može da zamrzi učenje ako je teram. Šta da radim?

U pravu ste za brigu da se na ovaj način može stvoriti otpor prema učenju.

Pogrešna je pretpostavka da ćemo dete dobro pripremiti za školu time što ga uvežbavamo školskim zadacima. Suština pripreme za školu je u razvijanju sklonosti za učenje koja se zasniva na radoznalosti, otvorenosti za nova iskustva, želji da se nešto istražuje, preuzimanju odgovornosti, sposobnosti odgađanja i saradnji sa drugima.

Ovo se mnogo više postiže kroz igru, konkretne i praktične aktivnosti u kojima deca mogu da manipulišu predmetima i stvarima, preispituju svoje pretpostavke i istražuju različite načine izražavanja (crtežom, pokretom, glasom, simbolima…) u saradnji sa vršnjacima i odraslima. Ne čudi onda što su u jednom istraživanju sprovedenom u našim vrtićima mnoga deca, upravo kao vaša ćerka, rekla da su im radni listići dosadni i da ih rade samo zato što moraju. 

Šta raditi?

  • Razgovarajte sa vaspitačicom i iznesite vašu zabrinutost. Upoznajte je sa vašim stavom da ne želite da dete primoravate da radi zadatke, ukažite da bi vam kao roditelju pomoglo razmatranje ovog pitanja i da biste voleli da o tome čujete mišljenja drugih roditelja i stručno mišljenje vaspitača da li je važno na tome insistirati;
  • I/ili pokrenite ovu temu sa drugim roditeljima, pri susretu u vrtiću ili onima sa kojima imate i privatno kontakt, pa se zajedno obratite vaspitačici;
  • Razgovarajte sa predstavnikom roditelja u Savetu roditelja iz vaše grupe. Tražite da Savet roditelja pokrene ovu temu i da za početak stručna služba informiše roditelje i vaspitače šta savremene teorijske postavke i istraživanja kažu šta je dobra priprema deteta za školu. To bi bio dobar osnov za zajedničko traženje odgovora na pitanje zašto se koriste radni listovi sa decom, kome i čemu je to zapravo od koristi i da li ih, koliko i kako treba koristiti.


Pomozite nam da zajedničkim snagama iniciramo promene u obrazovanju i rešavamo probleme.

REGISTRUJTE SE »

Registracija je besplatna i jednostavna. Postupak traje samo nekoliko sekundi.

Ona vam omogućava da učestvujete u diskusijama na forumu, pristupite materijalima i sadržajima koji su dostupni samo registrovanim članovima, zatražite pomoć i savete od stručnjaka i pokrećete inicijative za bolje obrazovanje u svom okruženju.