Istraživanje sa decom prakse dečjeg vrtića: „Dobro dete sedi mirno i ćuti”

Istraživanje sa decom prakse dečjeg vrtića: „Dobro dete sedi mirno i ćuti”

Autorka: Dragana Pavlović Breneselović, 2015.

Kako deca vide dečji vrtić bila je tema istraživanja Instituta za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. U istraživanju realizovanom u okviru projekta o kvalitetu obrazovanja koji je finansiralo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, učestvovalo je 50 petogodišnjaka iz 30 vrtića širom Srbije.

Rezultati su izneti u knjizi „Gde stanuje kvalitet: istraživanje sa decom prakse dečjeg vrtića”, autorke prof. Dragane Pavlović Breneselović, čije je izdavanje omogućio UNICEF Srbija. Knjiga se može nabaviti kod Instituta za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Svrha ovog istraživanja je bila da se deca čuju, a čuti decu znači pružiti im priliku da iznesu svoje viđenje dečjeg vrtića, ali isto tako dovesti dečje viđenje u vezu sa savremenim shvatanjima obrazovanja na ranim uzrastima i u svetlu toga pokrenuti kritičko preispitivanje i menjanje prakse.

Na osnovu onoga što su nam deca govorila uz svoje crteže, fotografije koje su pravili, mapiranjem svojih aktivnosti u prostoru i pravljenjem tura po vrtiću, možemo izdvojiti nekoliko ključnih dimenzija koje su za decu u vrtiću najvažnije. To su na prvom mestu vršnjaci, potom igra, zajedničko učešće u aktivnostima sa odraslima i mogućnost uticanja na te aktivnosti, boravak napolju i povezanost sa svakodnevnim, neposrednim životnim iskustvom. Navedene dimenzije su sasvim u skladu sa savremenim teorijskim postavkama i onim što svaki praktičar zna da je važno u radu sa predškolskom decom. Međutim, ono što nam podaci isto tako pokazuju jeste da praksa u vrtićima znatno od toga odstupa i da su navedene dimenzije ograničeno zastupljene. Tako, na primer, postoje važnije aktivnosti od igre, a to je učenje i redovne životne aktivnosti, jer se, po rečima dece, igra prekida i dozvoljava samo kada su druge aktivnosti realizovane. Dečija participacija je minimalna jer gotovo sva deca govore o tome da u vrtiću o svemu odlučuje vaspitač, a boravak napolju je nedovoljan i uslovan – samo ako je lepo vreme i ako su deca to zaslužila.

Školarizacija vrtića

Uočljiva su tri dominantna obrasca koja se provlače kroz sve priče i iskaze dece. Prvi je školarizacija vrtića. Ona se ogleda najpre u ideološkoj ravni, nametanjem uverenja da je učenje najvažniji razlog zašto deca idu u vrtić. Četrdeset četiri odsto dece navodi da je učenje glavni razlog zašto dolaze u vrtić, 38% da je vrtić mesto čuvanja dece, 20% da dolazi zbog igre i druženja, a 12% zato što voli. Ovakvi odgovori dece u velikoj meri reflektuju poruke koje deca dobijaju od odraslih zašto treba da idu u vrtić. Kada ih pitamo šta bi rekli drugoj deci zašto da idu u vrtić onda preko 80% dece navodi igru i druženje kao najvažnije razloge.

Školarizacija se ogleda i kroz dominaciju (lošeg) školskog modela učenja po kome je učenje posebna aktivnost, izdvojena od igre i životnog konteksta i svedena na podučavanje od strane vaspitača. Umesto da podržava inače intenzivno i veoma predano i posvećeno učenje dece na ovom uzrastu, učenje postaje vankontekstualno i samim tim mu deca ne vide smisao, obaveza koja se mora, a ne hoće, pa je najčešće dosadno, ponekad stresno i frustrirajuće i regulisano sistemom kazne i spoljašnje nagrade. Evo kako o učenju govore dve petogodišnje devojčice:

Gde ne voliš da budeš u vrtiću?
- Na tepihu.
Zašto ne na tepihu?
- Zato što mi je dosadno.
Šta se radi na tepihu?
- Tu svi moramo da sedimo i da pričamo o prirodi, o cveću, o životinjama, o bumbaru, o svemu. 

Moram da radim radnu svesku. (Šta misliš, zbog čega to moraš?) Zato što na taj način učim. (Šta?) Pa ono što nam je zadano, ne možemo da biramo šta ćemo da učimo. (A ko bira šta ćete da učite?) V i E. (vaspitačice)

Podvajanjem učenja i igre ne samo da se previđa da deca najviše uče u igri i kroz igru, već se zanemaruje da su upravo obrasci koji su u osnovi igre, kao što su otvorenost, sigurnost, izazov, isprobavanje, samokontrola, kreativnost, osnov svakog uspešnog učenja.

Prostorna, uzrasna i socijalna segregacija dece

Drugi uočeni obrazac jeste prostorna, uzrasna i socijalna segregacija dece. Deca u vrtiću žive jedan izolovani život, izdvojeni po svojim sobama, u svojim uzrasno homogenim grupama, sa minimalnim brojem odraslih. Pri tome, dobijeni podaci ukazuju na odvojenost sveta odraslih od dece i na raskorak između onoga što deca smatraju odlikama dobrog vaspitača i onoga kako vide šta vaspitači rade. Dok gotovo polovina dece smatra da bi dobar vaspitač trebalo pre svega da se igra sa decom i da zajedno sa njima učestvuje u aktivnostima, čak 84% dece odrasle doživljava kao upravljače, one koji „deci naredjuju šta treba da rade”, koji „rade svoje poslove”, „nešto stalno pišu”, „čuvaju decu” i „upravljaju decom”.

Konformacija kao dominantna pedagoška agenda vrtića

Treći obrazac je da dominantna pedagoška agenda vrtića, ono što se prepoznaje kao važno i vredno, nisu ciljevi koje smo programski definisali, kao što su na primer biti samostalan, kreativan, radoznao, istrajan, otvoren, saradljiv, već pre svega konformirati se – „biti poslušan”, slušati vaspitača i ispunjavati sve zahteve i „biti miran i tih”. Tako, na pitanje šta bi rekao drugom detetu zašto da ide u vrtić, jedan petogodišnjak kaže:

- Reći ću mu da uči u vrtiću i da ga mama upiše.
Šta bi to on učio u vrtiću?
- Pa učio bi stvari koje nije znao.
Je l možeš da mi nabrojiš koje su to stvari?
- Te stvari su pravila vrtića.
A koja su to pravila vrtića?
- Pravila vrtića su da deca slušaju vaspitačice.

O veoma ograničenom prostoru za detetovu inicijativu, mogućnost izbora i preuzimanje odgovornosti govori i ovaj primer:

Ko odlučuje u vrtiću o tome šta ćete raditi?
- Vaspitačica.
Kada odlučuje? 
- Uvek.
Sa kime još odlučuje?
- Ne, samo ona i sa drugom vaspitačicom.
O čemu ti odlučuješ ovde u vrtiću? 
- Ništa ne odlučujem. 

Neurološka istraživanja pokazuju da iskustva u ranom detinjstvu imaju odlučujući uticaj na arhitekturu mozga i time na vrste i stepen budućih mogućnosti odraslih i načine njihovog funkcionisanja. Drugim rečima, prvih pet godina traju celog života. O tome bi morali da vodimo računa svi mi koji se bavimo predškolskim vaspitanjem, a posebno oni koji kreiraju obrazovni sistem.

Svrha ovog istraživanja nije u jednokratnoj proceni rada vrtića i vaspitača već u razumevanju pozicije dece i preispitivanju faktora koji dovode do raskoraka između onog što je programski zacrtano i onoga što je za decu realnost. Kao ključne faktore izdvojili bismo veličinu grupa i odnos broja dece prema broju odraslih, način organizacije i opremanja prostora vrtića, inicijalno obrazovanje i profesionalno usavršavanje vaspitača, kvalitet programskih osnova, nivo autonomije ustanova i profesionalne autonomije vaspitača. Faktora za čiju transformaciju odgovornost leži pre svega na nosiocima obrazovne politike.

Preuzmite prezentaciju Istraživanje sa decom prakse dečjeg vrtića (pdf, 1,0 MB)



Pomozite nam da zajedničkim snagama iniciramo promene u obrazovanju i rešavamo probleme.

REGISTRUJTE SE »

Registracija je besplatna i jednostavna. Postupak traje samo nekoliko sekundi.

Ona vam omogućava da učestvujete u diskusijama na forumu, pristupite materijalima i sadržajima koji su dostupni samo registrovanim članovima, zatražite pomoć i savete od stručnjaka i pokrećete inicijative za bolje obrazovanje u svom okruženju.