Važno je razvijati interkulturalnu kompetentnost učenika

Kako pripremiti đake za život u društvu koje je ispunjeno različitostima, bila je tema akreditovanog seminara "Interkulturalno obrazovanje kao instrument jačanja socijalne kohezije u školskoj sredini" edukatorke, Biljane Stojanović, profesorke istorije I mastera obrazovnih politika.  Osnovno pitanje  na koja seminar daje odgovor jeste da li je potrebno uvođenje novog predmeta ili škola ima druge načine da razvija interkulturalno obrazovanje i promoviše demokratske vrednosti? O ovim temama razgovarali smo sa Biljanom Stojanović.

Kako izgleda primer dobre prakse u našim školama, kada je reč o multikulturalnosti?

       U školama, kroz nastavu različitih nastavnih predmeta (srpski/ maternji jezik i književnost, istorija, građansko vaspitanje, verska nastava i dr.)  deca uče o postojanju različitih kultura, nacija i etničkih grupa, jezika, vera na prostoru države Srbije. Dakle škola kao obrazovno-vaspitna ustanova učenika uči o multikulturalnosti. Ali se postavlja pitanje da li je to dovoljno. Da li je važno decu naučiti stanju ili i procesu. Naravno važno je i jedno i drugo.

Multikulturalnost je stanje, a proces je uspostavljanje interakcije između pripadnika različitih  kultura, tj. interkulturalnost.

Mnogi nastavnici organizuju tematsku nastavu u cilju upoznavanja učenika sa običajima i tradicijom različitih kultura na prostoru države Srbije. Jedan od primera je I organizovana tematska nastava u srednjoj škola "Sezai Suroi" u Bujanovcu, škola sa nastavom na albanskom jeziku. U okviru nastave predmeta Srpski kao nematernji jezik učenici su istraživali svadbene običaje naroda koji žive na prostoru opštine Bujanovac i u različitim medijima prikazivali istraživačke rezultate na srpskom jeziku. Postoje i drugi primeri, posebno u realizaciji nastave u prvom ciklusu obrazovanja i vaspitanja kada nastavnici primenjuju međupredmetni, interdisciplinarni pristup nastvi i učenju.

Šta bi bio loš primer i možda crtica koja pokazuje u kakvoj školskoj klimi današnja deca rastu, a tiče se multikulturalnosti i Interkulturalnost? 

    Nažalost i loši primeri postoje u našim školama. Oni se ispoljavaju na različite načine, npr. nasilno ponašanje učenika (fizičko maltretiranje, tuče), verbalno maltretiranje, ugrožavanje ličnosti učenika putem društvenih mreža i dr.  Po mom skromnom mišljenju razloga za ovakvo ponašanje ima dosta. Izdvojiću samo neke: porodica u kojoj deste raste i stasava u ličnost; programi nastave i učenja u kojima se nedevoljno pažnje poklanja toleranciji i razumevanju za druge i drugačije; nedovoljno poznavanje sopstvene kulture; nedovoljno poznavanje kulture drugih. Ovde ću biti slobodna, da kao nastavnik istorije naglasim da u programima nastavnog predmeta Istorija (program namenjen učenicima koji nastavu pohađaju na srpskom jeziku) nema sadržaja koji se odnose na narode i etničke grupe koje žive na prostoru Srbije, posebno istorija Roma, Rusina, Slovaka, Bunjevaca.

  U Srbiji postoje škole koje su multikulturalne, škole u kojima se nastava odvija na više jezika, škole u kojima su učenici tokom odmora u okviru svojih jezičkih grupa u kojima je nedovoljno razvijena ili nepostoji interakcija između učenika različitih kultura.

Kako se podstiče svest o ovim pojmovima i kako se menja slika?

        Svest o ovim pojmovima se pre svega razvija putem obrazovanja. Po mom mišljenju nije potrebno uvoditi kao poseban predmet interkulturalno obrazovanje, ali je važno razvijati interkulturalnu kompetentnost učenika. U Srbiji se to može raditi putem međupredmetnog pristupa nastavi i učenju, putem razvijanja međupredmetnih kompetencija učenika; putem razvijanja interakcije među učenicima; putem učenja jezika manjinske zajednice, tj. da učenici srpski nacionalne zajednice uče jezik manjinske zajednice sredine u kojoj žive i dr.

Koliko ovakvi seminari doprinose širenju svest i obrazovanja na temu interkulturalnosti, šta Vam kažu roditelji, a šta nastavnici?

      Po mom mišljenju seminari sa ovom temom su veoma potrebni nastavnicima I školi, posebno u ovom istorijskom trenutku. Važno je razvijati dobru klimu u školi, klimu međusobnog poverenja, saradnje, solidarnosti, prihvatanja. Uostalom pri spoljašnjem vrednovanju kvaliteta rada škole jedna od oblasti je I etos koji je po rečima ocenjivača dosta dobar u školama za razliku od oblasti nastava I učenje. Pitam se kako je to moguće? No izveštaji spoljašnjeg vrednovanja ukazuju na činjenicu da je razvijanje interkulturalnih kompetencija neophodno. Ovome treba dodati I preporuku Saveta Evropske unije iz maja 2018. gde se državama članicama I kandidatima preporučuje uključivanje interkulturalnog obrazovanja. Za roditelje je ova tema posebno važna jer vaspitanje svoje dece usmeravaju na poštovanje drugih i drugačijih. Veoma mi je drago da je Nacionalna asocijacija prepoznala ovu potrebu I u program obuke pored nastavnika uključila I roditelje.

Kako obrazovanje u Srbiji učiniti funkcionalnijim? Šta je prema Vašem mišljenju, negativno nasleđe našeg obrazovanja, šta je to potpuno prevaziđeno a na čemu se i dalje kod nas insistira?

     Tako što nastavu treba organizovati tako da u učionici učenici budu akteri, nosioci aktivnosti a ne pasivni slušaoci; tako da se proces učenja dešava u učionici a kod kuće samo fino preslišavanje; tako što nastavnik neće biti predavač već moderator; tako što se nastava i učenje ostvaruje u interakciji učenika i nastavnika i učenika i učenika. Interakcija u procesu nastave i učenja će istovremeno doprineti i razvijanju interakcije među učenicima koji pripadaju drugim i drugačijim kulturama a to je početak interkulturalnog dijaloga.

Jedan broj nastavnika i dalje realizuje nastavu primenom frontalnog oblika rada i monološke metode, nastavu čiji je cilj da se realizuju sadržaji programa; nastavu koja od učenika zahteva reprodukciju gradiva…

Suočeni sa postignućima učenika na završnom ispitu, kao i na međunarodnim proverama učeničkih postignuća Ministartsvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u saradnji sa partnerima, zavodima (Zavod za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja i Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja) je iniciralo reformu programa nastave i učenja, kao deo sveobuhvatne reforme sektora obrazovanja a u cilju podizanja kvaliteta obrazovanja. Urađeni su novi programi koji su zasnovani na ishodima učenja. Obaveza nastavnika je da u toku školske godine radi na ostvarivanju ishoda za predmet. Ostvarivanjem ishoda za predmet nastavnik istovremeno razvija i kompetncije učenika (predmetnu kompetenciju i međupredmetne kompetencije). Sadržaji programa su alatka u rukama nastavnika za ostvarivanje ishoda i razvijanje kompetencija. Stepen ostvarenosti ishoda i razvijenosti kompetencije meri se standardima postignuća učenika koji su osnov za pripremu zadataka za završni ispit u osnovnoj školi a biće i osnov za završne ispite (matura) na kraju srednjeg obrazovanja.