On Reading with Children

Autorka: dr Nevena Buđevac, vanredna profesorka, Učiteljski fakultet, BU

Rana pismenost koja se kod deteta razvija pre nego što krene u školu i počne sistematski da uči slova, čitanje i pisanje, uključuje skup različitih znanja i veština koje detetu omogućavaju da uroni svet pisane kulture i prema njoj razvije odgovarajući odnos. Ranu pismenost podstičemo kroz raznovrsne aktivnosti koje mogu, ali ne moraju da uključuju pisani materijal – pričanje priča, čitanje sa decom, „na slovo na slovo“, dramska igra, pevanje pesmica, traganje za sličnostima i razlikama među rečima, „kao da“ pisanje i dr. Ipak, istraživanja pokazuju da od svih aktivnosti koje imaju uticaja na razvoj rane pismenosti najveći uticaj ima – čitanje sa decom!

Čitanje nije jednosmerna aktivnost. To nije aktivnost u kojoj roditelj (ili neka druga osoba) čita, a dete ćuti i sluša. Naprotiv, čitanje je interaktivna aktivnost, podsticaj za razgovor, promišljanje i istraživanje. Knjiga nas provocira, golica, podstiče nas da pitamo i da se zapitamo, da razgovaramo i zajedno razmišljamo. U kom god trenutku tokom čitanja da se desi, razgovor je dobrodošao i treba ga negovati, a nikako sputavati. Vidimo, dakle, da o čitanju ima smisla govoriti jedino iz pozicije čitanja sa decom, a ne čitanja deci. Jer razumevanje onoga što čitamo gradimo zajedno tokom aktivnosti – kroz čitanje, razgovor i zajedničko razmišljanje o priči.

Čitanjem sa decom podstičemo njihov celokupan razvoj

Na prvom mestu, time što ih stavljamo u situaciju da promišljaju, uspostavljaju veze i odnose između likova, događaja i postupaka, izvode zaključke i sl. podstičemo njihov kognitivni razvoj. Dalje, kroz uživljavanje u tuđe emocije, doživljanje i suočavanje sa sopstvenim emocijama, razumevanje razloga da se neko oseća na određeni način, učenje da se reaguje na svoje ili tuđe emocije pružamo deci podsticaje za emocionalni razvoj. Povezano sa tim, kroz čitanje decu stavljamo u poziciju da razumeju sopstveno i tuđe ponašanje u jednom širem kontekstu, da razmišljaju o motivaciji da se neko ponaša na određeni način, da shvataju šta mogu biti posledice nečijeg ponašanja po druge ljude, što znači da se kroz aktivnosti čitanja podstiče i socijalni razvoj dece. Dalje, čitanjem podržavamo razvoj dečije sposobnosti da zamisli ono o čemu sluša, da ono što je nedorečeno dopuni i dodatno osmisli, odnosno podstičemo i razvoj mašte. Time što dete iznova i iznova stavljamo u situaciju da se fokusira na aktivnost koja može da traje kraće ili duže, mi podstičemo i razvoj dečije pažnje. U zavisnosti od aktivnosti koje prate čitanje (crtanje, imitiranje kretanja životinja i dr) na ovaj način podstičemo čak i razvoj motorike (fine i krupne). Na kraju, postičemo razvoj govora, jer kroz čitanje sa decom pozitivno utičemo na bogaćenje njihovog rečnika, na njihov sintaksički i semantički razvoj, pravilan izgovor glasova, fonološku svesnost (svest o glasovima i kombinacijama glasova koji čine naš govor).

Kroz sadržaje priča deca uče jako mnogo o svetu oko njih (kako kaže Gordon Vels: priče im pomažu da konstruišu sopstvenu sliku sveta), uče da razdvoje dobro i loše, uče zašto je nešto poželjno ili nepoželjno, razvijaju stavove o različitim pitanjima i to u jednom prirodnom okruženju – kroz (imaginarno) učešće u konkretnim situacijama. Vidimo, dakle, da kroz čitanje sa decom razvijamo i njihova znanja, vrednosti i stavove. Za kraj, ali podjednako važno – time što sa decom čitamo, mi kod njih razvijamo pozitivan odnos prema čitanju, što je snažno povezano sa njihovim kasnijim postignućem u školi. Važno je, dakle, da kod dece razvijamo ljubav prema knjigama i svest o tome da se u knjigama nalazi sve ono što nas interesuje da otkrijemo o svetu oko sebe. Pozitivan odnos prema čitanju razvija se kroz brojna rana iskustva sa pisanim materijalom, a posebno kroz aktivnosti čitanja. Time dete uči šta su pisani materijali, kako oni izgledaju i kako se koriste, koliko mogu biti uzbudljivi i čemu sve mogu da služe. S tim u vezi, lepo je imati sa detetom ritual u vezi sa tim da se, recimo, čita uveče pred spavanje. Deci su potrebni rituali i kroz tu praksu se i te kako razvija interesovanje za čitanje, ali ne treba vezivati čitanje samo za te situacije – čitati se može uvek i svuda, kada god postoji interesovanje za to.

Pre nego što počnete da čitate, udobno se smestite i pobrinite se za to da sedite/ležite tako da i vi i dete možete da gledate u knjigu. Ovo je važno iz više razloga. Dete na ranom uzrastu još uvek ne može da čita, ali je važan element rane pismenosti razvijanje svesti o tome da taj tekst nosi određeno značenje, da slova nisu tek neke šare na papiru, već da ona nose određenu informaciju. Zbog toga je važno da deca gledaju u tekst dok čitate, a dodatno im možete pomagati tako što prstom pokazujete na deo teksta koji čitate, jer će dete onda moći lakše da se snađu sa tim dokle ste u priči stigli, ali i da nauče da se tekst čita s leva na desno i odozgo nadole. To je značajan preduslov opismenjavanja. Pored teksta, izuzetno je važno da dete tokom čitanja može da gleda ilustracije koje prate priču. Ilustracije su sastavni deo teksta, a njihov značaj obično nedovoljno prepoznat. Postoje raznovrsna grafička rešenja u vezi sa tim kako se ilustracije povezuju sa sadržajem priče – ilustracija nekada prekriva celu stranu, a tekst ide preko nje, nekada su delovi teksta (obično neke reči) zamenjene malim ilustracijama, ili je ilustracija svuda oko teksta. Kakva god da je, ona nosi određeno značenje i dopunjuje priču ili utisak o njoj i važno je da bude vidljiva i detetu i onome ko čita tekst.

Na početku aktivnosti čitanja veoma je važno probuditi interesovanje deteta za određenu priču, odnosno temu. To se može raditi na različite načine, u zavisnosti od ličnog stila, uzrasta deteta, broja dece kojoj se čita (da li je u pitanju jedno, dvoje ili grupa dece). Kako god da to odlučite da uradite – kroz neki manje ili više dramatičan uvod u priču „čekaj da ti kažem nešto neverovatno“; „jesi li ti možda nekada čuo/čula da...“, kroz neku anegdotu u vezi sa onim što sledi, uvođenjem lutke sa kojom započinjemo dijalog o temi i sl, važno je da dete bude zainteresovano da čuje ono što sledi. Ako dete samo bira priču koju želi da zajedno čitate, to će takođe obezbediti motivaciju da aktivno učestvuje. S tim u vezi, pažnju deteta tokom čitanja dodatno održava ako se uživljavate u ono što čitate, menjajući način na koji govorite u zavisnosti od toga koji lik u priči u tom trenutku govori.

Čitanje sa decom je dijalog

Tokom aktivnosti, kao što smo na početku već rekli, važno je sa detetom voditi dijalog onda kada ga ono inicira i na temu koju ono iznese u prvi plan. U nekim slučajevima ga možete uputiti na to da sasluša nastavak priče, ako (znate da) se ono o čemu pita razjašnjava u narednom delu teksta, ali je važno ne ućutkivati ga, ne biti nestrpljiv jer vas „prekida“ u čitanju. Kao što smo već istakli, čitanje je dijaloški proces, a ne jednosmeran proces u kome jedna osoba čita, a druga ćuti i sluša. Može se i tako čitati, ali onda čitanje neće ispunjavati sve one funkcije koje može i treba, niti će biti u toj meri razvojno podsticajno. 

Na kraju, lepo je i korisno ako aktivnost čitanja prate i druge (uvodne i/ili naknadne) aktivnosti koje su vezane za sadržaj o kome se čita. To mogu da budu različite aktivnosti (pravljenje kostima, crtanje, odigravanje, pominjanje nečeg iz priče u novim kontekstima, imitiranje, pantomima...) koje će omogućiti da čitanje bude uklopljeno u širi kontekst učenja, istraživanja i promišljanja. Knjiga je prozor u nove svetove, ali možemo je uvući i u naš svakodnevni svet i učiniti da granice između čitalačkih i drugih aktivnosti ne budu tako stroge.

Priču o čitanju završićemo podsećanjem na to da kada sa decom čitamo, mi zapravo radimo sve ono što i inače radimo – zajedno smo, promišljamo o onome što vidimo, čujemo i doživljavamo, objašnjavamo im ono što ne razumeju, pomažemo im da se sa nečim suoče, da nešto osveste... Dakle, to je samo još jedna u nizu aktivnosti u kojima pružamo potrebni oslonac i podstičemo razvoj i razumevanje sveta. Zbog toga je važno da se raste sa knjigama, ali i da kroz način na koji knjige čitamo i zajedno sa decom tumačimo omogućimo knjigama da rastu sa nama.