Lično

Zašto je važno jačati interkulturalne veštine u školama u Srbiji

 

Tijana Jokić Zorkić, Centar za obrazovne politike

 

Principi na kojima počiva strateška orijentacija obrazovnog sistema u Srbiji su pravednost i dostupnost obrazovanja za svu decu, a jedan od ciljeva obrazovanja je otklanjanje socijalnog isključivanja. Za ostvarivanje ovakvog cilja neophodno je uspešno ostvarivanje odnosa sa osobama ili grupama koje su kulturološki različite od nas, što u velikoj meri zavisi od kompetencija pojedinca. Kompetencije koje omogućavaju uspešnu komunikaciju i uspostavljanje dobrih odnosa, kao i učenje i razumevanje u interakcijama sa osobama koje  doživljavamo različitim od sebe (u pogledu vrednosti, stavova, pogleda na svet itd.) jesu interkulturalne kompetencije[1]. Interkulturalne kompetencije mogu se najšire odrediti kao skup veština, uverenja, vrednosti, stavova, znanja koji obezbeđuju adekvatno učešće u interakciji u interkulturalnim situacijama[2]. Nastavničke interkulturalne kompetencije su preduslov uspešnog inkluzivnog i interkulturalnog obrazovanja, a učeničke njihov ishod.

Socijalno isključivanje može biti posledica stavova prema različitosti (po osnovi rase, socijalnog položaja, etniciteta, religije, roda itd.)[3]. Mehanizam jačanja pozitivnih stavova prema različitosti mogu biti interkulturalne kompetencije jer vode razumevanju i poštovanju perspektiva koje se razlikuju od sopstvenih, zatim fleksibilnosti, otvorenosti prema drugima i pozitivnim interakcijama i odnosima sa drugima[4].

Istraživanja međuetničkih odnosa u Srbiji

Srbija je etnički raznovrsna sredina. Ranija istraživanja međuetničkih odnosa u Srbiji pokazuju visoke nivoe etničke distance (niska spremnost za stupanje u odnose različitog stepena bliskosti sa pripadnicima drugih etničkih grupa) među omladinom[5], da one mogu jačati usled jakih porodičnih pritisaka[6], što je naročito verovatno u kontekstu jakih intergeneracijskih i porodičnih veza[7] koje su česte u Srbiji[8].

 

Istraživanja interkulturalnih kompetencija u Srbiji

Istraživanje iz 2013. godine[9] osvetljava kako nastavnici na različitim stadijumima razvoja interkulturalne osetljivosti gledaju na kulturološke razlike i kakve to implikacije ima na njihov rad u odeljenju. Srodno istraživanje iz 2016. godine[10] pokazuje da se najveći broj nastavnika nalazi na etnocentričnim stadijumima razvoja interkulturalne osetljivosti, odnosno da se nastavnici najčešće fokusiraju na sličnosti jer kulturne razlike vide kao odstupanje od uobičajene situacije, a obrazovanje kao univerzalnu vrednost u svim kulturama, ili opažaju razlike kao mogući uzrok konflikta i skloni su izražanju vrednosnih stavova kojima favoriziju svoju kulturu.

Istraživanje iz 2017.[11] (koje je sprovedeno u Novom Pazaru, Priboju, Prijepolju, Novoj Varoši, Sjenici i Tutinu pokazuje) i istraživanje iz 2018.[12] (koje je sprovedeno u Subotici, Novom Sadu, Preševu i Bujanovcu) pokazuju velike razlike između regiona u pogledu etničkih distanci među srednjoškolcima. Niske do umerene etničke distance najčešće se beleže u 6 gradova Sandžaka 2017. godine i na severu Srbije (Subotica i Novi Sad) 2018., a visoke i veoma visoke distance najčešće se beleže se na jugu (Preševo i Bujanovac) 2018. godine.

Takođe, ova istraživanja su pokazala da su interkulturalne veštine (etnokulturalna empatija i vrednovanje interkulturalne ideologije) učenika povezane sa njihovim stavovima prema drugim etničkim grupama - što su interkulturalne veštine razvijenije, to su etničke distance manje. Učenička percepcija školske podrške interkulturalnim aktivnostima se takođe pokazala kao faktor koji doprinosi jačanju interkulturalnih veština i posledično jačanju pozitivnih međuetničkih stavova. Na kraju, rezultati pokazuju i da u srednjim školama u kojima su socijalne distance među učenicima najmanje rade nastavnici sa razvijenijim nastavničkim interkulturalnim veštinama.

Zaključci

Iako je pokazano da interkulturalnost doprinosi pozitivnim ishodima po razvoj mladih, za Srbiju se nažalost ne može reći da je interkulturalni pristup obrazovanju usmerenje obrazovnog sistema[13]. 

Potrebno je razvijati interkulturalne veštine učenika u svim školama jer su povezane sa aspektima međuetničkih odnosa, pa je zbog toga važno podsticati razvoj ovih veština kao mehanizma uspostavljanja dobrih i unapređivanja postojećih međuetničkih odnosa. To je moguće uraditi na mnogobrojne načine: specifikovanjem interkulturalne dimenzije kurikuluma, metodičkim i didaktičkim aspektima nastave koji su osetljivi na kulturološke razlike, izvorima informacija i udžbenicima koji poštuju različite (kulturološke) perspektive, kroz školsku klimu, vannastavne aktivnosti. Dakle i na času i van časa, učenicima se mora omogućiti interkulturalno učenje. Za ovakav poduhvat neophodno je uzeti u obzir iskustvo iz privatnog života učenika, porodični i školski kontekst i širi socio-politički kontekst, jer mogu značajno i ograničiti i unaprediti efekte ovog mehanizma.

Potrebno je razvijati interkulturalne veštine nastavnika u svim školama bez obzira na etničku, religijsku i kulturološku strukturu učeničkog tela jer one omogućavaju nastavnicima da na adekvatan način odgovore na obrazovne potrebe raznovrsnog učeničkog tela, da kulturološku raznovrsnost i kulturološke razlike iskoriste kao prilike za učenje i razvoj učenika i da tako doprinose jačanju interkulturalnih veština kod učenika i jačanju pozitivnih stavova prema drugim etničkim grupama kod učenika.

Uključivanje roditelja u interkulturalne aktivnosti škole je veoma poželjno. Lista aktivnosti u koje je moguće uključiti roditelje je neiscrpna, a samo neke od njih su: istraživanje kulturnog i etničkog porekla od strane učenika i roditelja zajedno, pričanje priča o svom kulturnom nasleđu koje se mogu govoriti na času, aktivnosti druženja i predstavljanje običaja i hrane, zajedničke ekskurzije/izleti u lokalnoj sredini itd.

 

 



[1] Petrović, 2014

[2] Fantini, 2009

[3] Ainscow, 2005

[4] Cushner, 2008; Fowers & Davidov, 2006

[5] Kandido-Jakšić, 2008; Pavasović-Trošt, 2013; “From inclusive identities to inclusive societies”, 2016; Tomanović i Stanojević, 2015; CESID, 2016

[6] “From inclusive identities to inclusive societies”, 2016

[7] Nauck, 2001

[8] Tomanović & Stanojević, 2015

[9] Petrović et al., 2013

[10] Jokić i Petrović, 2016

[11] Centar za obrazovne politike i Urban In, 2017

[12] Centar za obrazovne politike, 2018

[13] Petrović i Jokić, 2016

[ Pročitaj više ]

Buka oko kurikuluma

Da li je moguće da u nekoj zemlji u našoj bilizini narod toliko podržava reformu obrazovanja da je spreman da u to ime izađe na ulice? Naši zapadni susedi pokazuju da jeste.

[ Pročitaj više ]

Inkluzija je pravo, a ne problem

Prva asocijacija na pojam inkluzija je uključivanje dece sa teškoćama u razvoju u redovan vaspitno–obrazovni sistem, što danas i jeste pravo značenje ove reči. Međutim, inkluzija je i nešto širi pojam koji nije vezan samo za vaspitno-obrazovni sitem, već podrazumeva uključivanje deteta u društveni život zajednice na svim nivoima.

[ Pročitaj više ]


Pomozite nam da zajedničkim snagama iniciramo promene u obrazovanju i rešavamo probleme.

REGISTRUJTE SE »

Registracija je besplatna i jednostavna. Postupak traje samo nekoliko sekundi.

Ona vam omogućava da učestvujete u diskusijama na forumu, pristupite materijalima i sadržajima koji su dostupni samo registrovanim članovima, zatražite pomoć i savete od stručnjaka i pokrećete inicijative za bolje obrazovanje u svom okruženju.