Demistifikacija prava deteta

Demistifikacija prava deteta

Mr Jelena Žunić-Cicvarić

Mr Jelena Žunić-Cicvarić
Užički centar za prava deteta
direktorka programa

Umesto uvoda

Kada bismo morali da navedemo šta smo sve postigli u životu, sve bi se učinilo bledo, dok ne spomenemo decu. Za većinu, uspešno odgajanje dece predstavlja najveće dostignuće koje ujedno donosi i najviše veselja, dosade, frustracija i spokojstva. Niko na svetu ne voli silinom i iskrenošću jednog dvogodišnjaka. Niti iko ume da izvede iz takta toliko kao dete koje ponovo počinje da besni ili odbija da pojede ručak. Dobra vest je da smo većinom bolji i upućeniji roditelji nego što mislimo. Ako smo imali dobre roditelje, uglavnom prepoznajemo da su ta roditeljska umeća prenesena na nas. Ako, pak, nismo bili te sreće, uvek ćemo biti u mogućnosti da vidimo gde su naši roditelji grešili. Biti dobar roditelj uvek predstavlja kompromis između onoga čemu težite i onoga što realno možete da postignete. Ne pokušavajte da budete super-mama ili super-tata. Treba da shvatite da savršen roditelj ne postoji, niti je to poželjno. Na tom putu vašeg odrastanja kao roditelja, svakako može pomoći Konvencija o pravima deteta. Ona ne predstavlja pretnju autoritetu odraslog, već je dobar putokaz za odgovorno roditeljstvo.

Konvencija o pravima deteta

Radeći, poslednjih dvadeset godina, seminare o pravima deteta sa roditeljima i profesionalcima koji rade sa decom, često smo bili u situaciji da čujemo njihova pitanja i komentare: »Kakva sad prava deteta!? Pa deci je već sada sve dozvoljeno!«, ili: »Imaju li roditelji neka prava?!« Ova pitanja skoro uvek su imala negativnu konotaciju u odnosu na prava deteta, ili su imala za cilj da ih negiraju ili da obesmisle njihovo postojanje kao »nekih posebnih prava« koja pripadaju deci. Učesnici naših seminara najčešće su bili veoma predani i posvećeni roditelji, nastavnici, vaspitači, socijalni radnici, pedagozi i psiholozi koji su na seminare dolazili dobrovoljno – u želji da unaprede svoje veštine i znanja u radu sa decom. Otuda dolazi i naše čuđenje: »Zašto roditelji i istaknuti profesionalci imaju tako negativnu reakciju na pomen prava deteta?« Pouzdan odgovor na ovo pitanje nikada nismo dobili, ali nam je praksa pokazala nešto što je zapravo još važnije od samog odgovora. Primetili smo da su ovakvi i slični negativni komentari reakcija na prvi pomen »prava deteta« – i da dolaze u trenutku kada učesnici zapravo nemaju jasnu predstavu o tome šta donosi Konvencija o pravima deteta i koja prava garantuje deci. Kasnije, tokom rada na upoznavanju sa sadržajem Konvencije, učesnici su, najčešće, menjali svoj negativan stav i postajali istinski zagovornici poštovanja i promocije prava deteta. Razlog za promenu stava vidimo u činjenici da su učesnici uvideli da su prava sadržana u Konvenciji sasvim logičan i realan odgovor na potrebe dece, i da su za ova prava oni često i sami imali osećaj da pripadaju deci i da su već pokušavali da ih poštuju u svom radu sa decom i u odnosu prema njima. Uvideli su da Konvencija »ne dozvoljava deci da rade svašta«, kako su smatrali u početku. 

Tada se kod učesnika fokus razmišljanja selio na drugu temu – kako postići da se sva prava poštuju svoj deci u potpunosti! Ovoga puta komentari su bili: »Ovo je nemoguće da se ostvari u našoj zemlji! Ovo se nikada neće ostvariti kod nas!« 

Konvenciju o pravima deteta potpisale su i ratifikovale skoro sve zemlje članice UN i time priznale navedena prava i obavezale se da utvrđene standarde Konvencije sprovode u život i da sve njene odredbe ugrade u svoj unutrašnji pravni poredak. Time su prava sadržana u Konvenciji postala opšte prihvaćeni standard u odnosu prema deci kao posebnoj grupi, koji je nemoguće i besmisleno negirati. 

Ključno pitanje više nije koja prava deca imaju, već kako postići da sva deca uživaju ta prava. 

Generalna skupština UN usvojila je 1989. godine Konvenciju o pravima deteta, prvi međunarodni ugovor koji se posebno bavi pravima deteta. 

SFRJ je Konvenciju o pravima deteta ratifikovala 1990. godine, a Srbija je preuzela obaveze iz svih ratifikovanih međunarodnih ugovora. 

Konvencija sadrži nekoliko delova, od kojih je najznačajniji i najobimniji katalog prava koja se priznaju deci.

Iako ne postoje prava koja su manje ili više važna, četiri prava iz Konvencije o pravima deteta izdignuta su na nivo principa jer bez njihovog ostvarivanja ne može da se ostvari ni jedno drugo pravo iz ovog dokumenta. Zbog toga se ova prava nazivaju principi: pravo na život, opstanak i razvoj; pravo na nediskriminaciju; pravo na najbolji interes deteta; pravo na participaciju.

Za ostvarivanje prava deteta odgovorna je država, institucije, ali i profesionalci koji rade sa decom, roditelji i sama deca. Primarnu odgovornost i obavezu za ostvarivanje prava deteta ima država (donošenje zakona, informisanje o pravima deteta, razvoj ustanova i službi za zaštitu dece, budžetske preraspodele sredstava za decu, sprovođenje zakona, sankcionisanje kršenja prava deteta i sl.). Pored države, institucije, profesionalci, roditelji, deca dele odgovornost u skladu sa ulogom koju imaju. Odgovornost jedne grupe ne isključuje odgovornost druge grupe.  Često se odgovornost dece dovodi u vezu sa ostvarivanjem prava po principu »ako ispuniš neku obavezu, imaćeš pravo na...«. Ovo uslovljavanje ostvarivanja prava je zapravo njihovo kršenje! Prava deteta ne mogu biti uslovljena ispunjavanjem neke obaveze. 

Razvijanje znanja i veština roditeljstva, jačanje roditeljskih kompetencija, jeste nešto što bismo mogli nazvati odgovornošću roditelja u odnosu na prava deteta. Mnoga prava deteta ostvaruju se u krugu porodice i to isključivo na relaciji roditelj-dete. Dete predškolskog uzrasta nema formiranu svest o svojim pravima i ne može aktivno raditi na ostvarenju prava (za razliku od dece srednjoškolskog uzrasta, kada i sami, često, mogu zastupati svoje interese). U ovom slučaju, roditelj preuzima odgovornost i zastupa najbolji interes deteta.

Prava i potrebe

Prava nisu nešto što odrasli daju deci, što deca treba da zasluže, već ih deca stiču samim rođenjem i to im niko ne može oduzeti, čak ni u situaciji kada ne postoji akt priznanja nekog prava, odnosno kada se neko pravo detetu krši.

Sva prava proističu direktno iz potreba deteta. Potrebe predstavljaju motive i vrednosti svakog pojedinca koji ga pokreću na akciju. Potrebe predstavljaju težnju za ostvarivanjem nekog cilja koji je svojstven ljudima. Zadovoljenje potreba neophodno je svakom čoveku kako bi mogao da živi. Prava deteta  odgovaraju na osnovne dečje potrebe. Ovde je važno napraviti jasnu razliku između želja i potreba – želje često jesu odraz potreba, ali i nerealnih očekivanja deteta ili prosto ispitivanja granica do kojih može ići u odnosima sa odraslima. U tom slučaju, želje se ne mogu smatrati pravima, te se njihovo neispunjavanje ne smatra kršenjem prava. Na primer, dete može poželeti da živi u miru, bez rata, i to jeste njegova jasna potreba za sigurnošću, pa samim tim i pravo da bude zaštićeno u oružanim sukobima. Sa druge strane, dete može poželeti da sa porodicom ili drugovima letuje u najskupljem letovalištu. Iako dete ima pravo na odmor, igru i rekreaciju, ova želja se ne može smatrati njegovim pravom, jer potreba za igrom i odmorom se može zadovoljiti i na druge načine. 

Dete ima potrebu za: integritetom, autonomijom, saznavanjem, mirom, kreativnošću, smislom, redom, odmorom, autentičnošću, slobodom izbora, razvojem, igrom, izražavanjem, zaštitom, lepotom, skladom, raznovrsnošću, spontanošću; potrebu za dodirom, bliskošću, ljubavlju, uzajamnošću, razmenom, zahvalnošću, razumevanjem, odgovornošću, učestvovanjem, poverenjem, podsticanjem, toplinom, jasnoćom, prihvatanjem, poštovanjem, iskrenošću, slavljenjem, uživanjem.

Kada su potrebe zadovoljene dete se oseća: prijatno, ganuto, uključeno, oduševljeno, osveženo, rasterećeno, opušteno, radosno, čudesno, živahno, zadivljeno, iznenađeno, ljubopitivo, poletno, spokojno, srećno, blaženo, ispunjeno, staloženo, zadovoljno, bezbrižno, nadahnuto, razdragano.

Kada potrebe nisu zadovoljene dete se oseća: bolno, usamljeno, zbunjeno, nestrpljivo, neraspoloženo, srdito, ogorčeno, nesigurno, uznemireno, užasnuto, povređeno, snuždeno, nelagodno, žalosno, prazno, umorno, zabrinuto, napeto, uplašeno, razočarano, razdraženo, zbunjeno.



Pomozite nam da zajedničkim snagama iniciramo promene u obrazovanju i rešavamo probleme.

REGISTRUJTE SE »

Registracija je besplatna i jednostavna. Postupak traje samo nekoliko sekundi.

Ona vam omogućava da učestvujete u diskusijama na forumu, pristupite materijalima i sadržajima koji su dostupni samo registrovanim članovima, zatražite pomoć i savete od stručnjaka i pokrećete inicijative za bolje obrazovanje u svom okruženju.